ИНИЦИЈАТИВА ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ ЗА ОТКЛАЊАЊЕ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ И УНАПРЕЂЕЊЕ ПОЛОЖАЈА ЦИВИЛНИХ ЛИЦА У ВОЈСЦИ

Војни синдикат Србије је дана 09.06.2022.године упутио Иницијативу Председнику Републике Србије, за отклањање дискриминације и унапређење статуса и положаја цивилних лица на служби у Војсци Србије, следећег садржаја:
Приликом вршења професионалне војне службе извршавају се специфични задаци и послови, приликом којих су запослени изложени многобројном штетним и опасним утицајима који смањују њихову радну способност након одређеног времена и штетно утичу на њихово психофизичко стање. Имајући то у виду, послодавац је читавим низом правних аката обезбедио повластице које искључиво војним лицима омогућавају да лакше поднесу наведене утицаје и очувају своје здравље, док су цивилна лица иако обављају исте радне задатке и која су такође професионални припадници Војске Србије, у погледу појединих права дискриминисани искључиво због личног својства, тачније тога што су у статусу цивилних лица.
Војни синдикат Србије у потпуности подржава мере које послодавац прописује као и принадлежности које обезбеђује свим војним лицима, али суштински је проблем што послодавац само делимично обезбеђује принадлежности цивилним лицима на служби у Војсци Србије, која обављајући своје дужности посебно на нивоу трупе, извршавају своје радне задатке у једнаким условима као и војна лица (присуство јутањој смотри, рад у теренским условима живота и рада, служба дежурства, задужење униформом и личним наоружањем, присуство обуци и гађањима и сл.).
Када су у питању обавезе из службе у Војсци Србија, и ограничења одређених грађанских права, на цивилна лица се примењују скоро све одредбе Закона о Војсци, Правила службе у Војсци Србије, Стројевог правила, као и других правних аката којима се регулишу односи у Војсци Србије, док се са друге стране на њихова права не примењују прописи који су за њих повољнији.
Положај цивилних лица у Војсци Србије не ретко се злоупотребљава од стране командовања, које цивилна лица у својим обавезама у потпуности поистовећује са професионалним војним лицима, тако да су супротно свим правилима, цивилна лица задужена униформом и личним наоружањем (аутоматском пушком), извршавају гађање у теренским условима па чак и када због старосне границе (старији од 60 година) не подлежу војној обавези, у смислу члана 9. Закона о војној, радној и материјалној обавези. Не поштују им се здравствена ограничења нпр. за рад у буци или рад на терену, приморани су да периодичне здравствене прегледе врше у војним здравственим установама иако нису осигураници војног здравственог осигурања и здравствено осигурање остварују у цивилним здравственим установама где имају своје одабране лекаре који у потпуности познају њихово здравствено стање.
Јасно је да се цивилна лица у својим правима и обавезама не могу у потпуности изједначити са војним лицима, али је чињеница да због природе посла у својим правима не могу бити изједначени ни са другим запосленима у Републици Србији.
С тим у вези, а у циљу побољшања статусног и материјалног положаја цивилних лица предлажемо измене прописа којим ће се права цивилних лица лица ако не изједначити, барем приближити правима војних лица, јер их као што смо претходно цитирали, и Закон о Војсци Србије препознаје као професионалне припаднике Војске Србије.
Чланом 83. став 3. Закона о Војсци Србије прописано је: „Професионалном војном лицу за време привремене спречености за рад због болести или повреде, на располагању и стању у служби – лечењу и боловању, осим ако је то лечење и боловање проузроковано професионалном болешћу или повредом на раду припада накнада плате у висини коју
утврди министар одбране.“
Предлажемо да се у наведеном члану речи „Професионалном војном лицу“ измене речима „Професионалним припадницима Војске Србије.“
Чланом 88. став 1. Закона о Војсци Србије прописано је: „Професионалном војном лицу коме престане служба у Војсци Србије због стицања права на пензију у складу са законом, припада отпремнина у висини петоструког износа бруто плате која би му припадала у последњем месецу пре престанка службе.“ Предлажемо да се у наведеном члану речи „Професионалном војном лицу“ измене речима „Професионалним припадницима Војске Србије.
Чланом 94. став 4. Закона о Војсци Србије прописано је: „Официру и подофициру који су у радном односу на неодређено време припадају: накнада трошкова због одвојеног живота од породице, накнада дела трошкова за закуп стана, накнада дела трошкова у вези са решавањем стамбеног питања, накнада трошкова приликом пријема у службу у Војсци Србије, накнада селидбених и других трошкова којима је изложен у вези са вршењем службе, немогућношћу избора места службовања и премештајима.“
Јасно је да је оставривање права на накнаде из цитираног члана 94. став 4. Закона о Војсци Србије, официрима и подофицирима Војске Србије омогућено услед немогућности избора места службовања, али је исто тако јасно да су и цивилна лица на служби у Војсци Србије веома често приморана да услед организацијско формацијских промена прихвате распоред у друго место службовања. Поред тога, цивилна лица имају право на стамбено збрињавање из радног односа у Министарству одбране, у смислу прописа који ово питање регулишу. Из тог разлога предлажемо да држава пронађе модел у коме и цивилна лица на служби у Војсци Србије, која прихвате рапоред у друго место службовања услед организацијско формацијских промена, стичу право на накнаду дела трошкова за закуп стана, као и да када се изјасне да ће своје стамбено питање решавати трајно путем кредита, а не по прописима о стамбеном обезбеђењу добију субвенцију у виду накнаде дела трошкова у вези са решавањем стамбеног питања, на исти начин као и официри и подофицири, тим пре што бисе тада скинули са листе стамбених интересената у Војсци Србије.
Уредба о остваривању права на једнократну новчану помоћ, оспособљавању брачног друга и о накнади за школовање деце војног лица, не препознаје категорију цивилног лица.
Сматрамо да би било правично да цивилна лица постану субјект остваривања права изнаведене Уредбе, јер су с обзиром на природу посла коју обављају ризици од озледа, повреда, рана, професионалних болести и слично, изједначени за војна и цивилна лица.
У члану 30а Закона о пензијском и инвалидском осигурању који гласи: „Супружник, односно ванбрачни партнер професионалног војног лица према прописима о Војсци Србије које је погинуло за време дејстава, право на породичну пензију стиче без обзира на навршене године живота под условом да није поново склопио брак.“, речи „професионалног војног лица“ заменити речима „професионалног припадника Војске Србије.“ То из разлога јер је неспорно да ће се у случају дејстава, као што је то био случај у свим борбеним дејствима и ратовима протеклих година и цивилна лица на служби у Војсци Србије, наћи у ризику од погибије као и професионална војна лица.
Због свега напред наведеног, предлажемо да у складу са надлежностима Председника Републике, из члана 112. став 2. Устава Републике Србије и члана 17. Закона о Војсци Србије, издате потребне налоге и наређења, да се покрену измене актуелних прописа, у које би се уградиле предложене измене.
Такође, предлажемо да у колико држава као послодавац одбије да цивилним лицима на служби у Војсци Србије обезбеди остваривање напред предложених права, оно бар наложи командовању да се приликом издавања задатака и у односима према цивилним лицима на служби у ВС, опходи једнако као што се други послодавци опходе према својим запосленима, ослобађајући их свих видова војничког понашања и војничких задатак који нису у опису њихових радних места.
Наглашавамо, да су запослени у делатности одбране- Војсци Србије, једини запослени у јавном сектору који немају колективни уговор и којима се годинама оспорава то право, иако још од 2015. године, имају репрезентативни синдикат, па и овај пут предлажемо да се размотри могућност да се ова и бројна друга питања из специфичног радног односа, какав је служба у Војсци Србије, уреде кроз Посебан колективни уговор за запослене у делатности одбране, јер је то између осталог и законска обавеза страна које о закључењу колективног уговора преговарају.